Вајат је саграђен је 1926. године у Рађевини. У Тршић је пренет 1987. године и од тада па до 2011. у њему је био бифе. Од 2011. године претворен је у Калиграфску радионицу. У њој се од тада, у оквиру појединих програма (Ђачки Вуков сабор, Преводилачка радионица) у Знаменитом месту Тршић одржавају курсеви калиграфије.

Саграђена је у селу Суводању у Подгорини и првобитно служила као магаза. У Тршић је пренета 1987. године. Унутрашњост је преуређена 1991. године и од тада се у њој налази галерија. У галерији се излажу радови полазника ликовне колоније, која је са радом започела 1994. године, као Ђачка ликовна колонија. Од 2000. године она прераста у Међународну студентску (студентско-ђачку) колонију. Током две и по деценије постојања кроз колонију је прошао велики број учесника из готово читавог света.

Објекат је саграђен 1918. године у селу Суводање (Ваљевска Подгорина), првобитно замишљен као качара. Након преношења у Тршић и адаптације у њему се налази радионица старих заната у којој се повремено одржавају курсеви ткања и грнчарства. У радионици се налазе четири разбоја и два грнчарска кола као и савремена грнчарска пећ.

Некада су породице на селу биле велике. Постојала је чувена породична задруга, у којој је по неколико мушкараца са женама и децом живело под истим кровом. У то време важило је правило: колико синова толико вајата. Вајат је био кућа за младенце. Након женидбе сваки домаћинов син прелазио је са својом супругом у вајат и од тада у њему живео. Једино су у току зиме сви спавали у кући (јер се у вајату није ложила ватра), а када је време било лепо у кући су спавали само старци и мајке са малом децом а сви остали по вајатима. У дворишту Вукове куће постоје два вајата (симболично за два Стефанова сина). Један је у Тршић пренет 1952. а други 1987. године.

Објекат је из 1916. године и дар је општине Ваљево. Ентеријер ове куће прилагођен је за музејске поставке Вукових сабора. У доњем делу простор је искоришћен за подрум. Поводом велике прославе Два века Вука, урађена је прва музејска поставка 1987. године. О Вуковим саборима у периоду од 1933. до 1987. сведочиле су оригиналне фотографије и репродукције, плакати, новински текстови, архивска грађа и публикације изложене у витринама од дрвета и стакла.

После двадесет година 2007. године, урађена је друга поставка у Музеју Вукових сабора и отворена у оквиру завршне свечаности 74. Вуковог сабора, а 2018. године замењена је новом поставком.

Вајат је саграђен 1918. године у селу Трбосиљу (Јадар). У Тршић је пренет 1987. године. Данас се у њему налази поставка абаџијског заната.

Црква брвнара је најмлађи објекат на Саборишту. Посвећена је светом архангелу Михаилу, који је био и слава породице Караџић. Рађена је по пројекту архитекте Ранка Финдрика, по угледу на цркве какве су у Србији градили мајстори Осаћани у 19. веку. Градња је започета 1999. године а црква је свечано отворена (и освештана) 2003. на завршној свечаности 69. Вуковог сабора.

Вајат је саградјен у Крајишницима (предграђе Лознице) око 1900. године. У Тршић је пренет 2002. године. Тренутно је у њему изложба о лицидерском занату.

На истом месту на ком се данас налази, налазила се и воденица која је радила почетком 20. века чији су темељи нађени. Ова воденица је реконструисана на основу казивања старијих мештана. Обновљена је и пуштена у рад 1987. године.

Најмањи објекат у дворишту Вукове спомен куће је млекар. Као што му име каже, у њему се држало млеко, правио сир, кајмак и сурутка. Млеко се разливало у карлице, специфичне дрвене посуде, прављене од једног комада дрвета. Са три стране у зидовима млекара су избушене рупе које су служиле за вентилацију. Свако сеоско домаћинство морало је имати бар један млекар.

Амбар је објекат у којем су се некада држале житарице. У зависности од тога колико је врста жита имао домаћин, толико је преграда имао амбар. Амбар је у двориште Вукове спомен куће пренет 1987. године.

Чардак или кош је објекат који је служио за складиштење кукуруза. У Србији и Босни и Хецеговини постоји више различитих назива за овај објекат (кош, чардак, салаш, котобања, котарка, кошана, курузара итд.). Зидови чардака исплетени су од прућа тако да је омогућено струјање ваздуха како би се кукуруз сушио.

Назив качара настао је од речи каца. У качари су се држале каце у којима су се држале шљиве и џанарике од којих се касније правила ракија. Поред каца у качарама се чувао и прибор за прављење ракије а најчешће и казан за ракију.