Стална поставка слика Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић основана је 1989. године, на основу уговора о поклону склопљеног између дародавца Миће Поповића и општине Лозница. Свечано је отворена 28. октобра 1989. године.
Кућа Катића је подигнута 1878. године као породична кућа за занатлију и трговца Марјана Катића, а 1997. утврђена за споменик културе.
Личност сликара Миће Поповића заузима посебно место у нашој ликовној уметности, не само што је у том времену био у зениту својих стваралачких могућности и својим делом утицао на историјске аспекте стварности и живота, већ и због изузетне уметничке вредности његових остварења које превазилазе границе свога времена. Великан наше уметности спада у прву генерацију сликара после II светског рата којој је припала дужност да начини историјски заокрет у нашој уметности, да се одупре доктринарном естетизму соцреалистичке уметности и избори се за савремен, модеран уметнички израз, усаглашен са тековинама светске уметности.
Укупно 19 слика са још 18 графика и 2 цртежа чине ауторску антологију из његовог богатог сликарског опуса. Вера Божичковић Поповић је граду Лозници поклонила 6 слика из периода 60-их и 70-их година. После Мићине смрти Сталној поставци припојен је и његов штафелај, палета и мантил који је користио у атељеу. Од 2001. године током јуна одржавају се Мићини и Верини дани, непосредно везани за Сталну поставку слика Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић, а поводом рођендана Миће Поповића (12. јун). Године 2002. основан је часопис Призор у издаваштву Центра за културу „Вук Караџић“. То је часопис који се бави културном историјом Јадра са посебним освртом на уметност Миће Поповића. Ова манифестација удахнула је нов живот Галерији и дала подстрека за нове активности, а то су размене изложби са другим легатима и галеријама у Србији. Тако се афирмише ликовни живот у нашем граду, а уједно и уметност Миће Поповића у другим градовима.
Тиме што је пажљиво одабрао дела која ће завештати свом родном граду, Мића Поповић у овај простор уноси најинтимнији део себе као уметника и прави детаљну ретроспективу свог целокупног уметничког деловања и стварања.
Хронолошки прва слика у поставци је Чукундедина кућа у Лозници из 1936. године која не припада периоду професионалног бављења сликарством (Мића је урадио када је имао тринаест година). Следе Аутопортрет из 1947. године, за који је Мића био емотивно везан и Ћурка, којом нам можда представља и своја прва експериментисања. Породичне слике, портрети оца и мајке из 1948. године, као и композиција Грађани из 1949. године, настали су у време соцреализма, када Мића негира такав правац у уметности и враћа се прошлости, црпећи инспирацију у сликарству међуратног периода, поетског интимизма и грађанског реализма. Сељачки сандук из 1952. године припада циклусу Село Непричава, где се окреће традицији, нашем богатом фолклору и средњовековљу.
На прелазу из шесте у седму деценију стоји Барка из 1960. године, која говори у прилог томе да се Мића окреће неким новим путевима, који ће га одвести у енформел. Из тог десетогодишњег периода, Мића нам поклања Слику из 1963. године. То је велико црно и тешко платно. Отеловљење материје као такве, несликарске свакако, густо наслагане на платно. Преко једне слике успева да нам пренесе сву своју дугогодишњу борбу за истину у сликарству, јак уметнички став и неприкосновену искреност према самом себи. Мића је своје истине успевао да доведе до краја, владао је вештином да истину покаже у правом лицу, не у огледалу. Успео је да помири материју и форму. Из спаљених, сагорелих, сивих и црних, смоластих и пепелом посутих платана родиле су се попут Феникса нове слике, пуне боје, пуне форме, пуне идеје - ПРИЗОРИ.
Од Гвозденовог графикона из 1970. године до Малог гастарбајтера из 1979. године опет показује своју одлучност да каже истину, да пружи и естетику и етику, враћа се фигури човека, али и мртвој природи. Показује себе у својим сликама, па и онда када се не ради о аутопортрету. Ја сам пао (У доњем граду – Албани, држава Њујорк) из 1981. године, аутопортрет с леђа, говори много више него што би исказао неки путопис или биографија.
Сликом Моја мајка из 1982. године, поклања нам портрет мајке у најреалистичнијем и уједно најекспресивнијем смислу. У част Рембранту, једна од варијанти које је сликао од 1983. до 1987. године, такође представља својеврсну комбинацију аутопортрета и датог тренутка у друштву. Своју зрелост у сликарству - хармонијом, колористиком, светлошћу, финим контрастима, показује у Великој мртвој природи из 1989. године. Иако није хронолошки последња, слика Мој отац у Лозници 1923, из 1988. године, у овој причи у сликама долази на крају. Као времеплов ова слика води нас у годину Мићиног рођења, у Лозницу, у улицу Јована Цвијића и скоро испред саме Катића куће, да нам каже да можда ништа није случајно, па ни то фотографисање његовог оца те давне 1923. године.
Ток и Судар из 1964. године, Јама из 1968. године, Портрет Миће Поповића из 1974. године и Иницијал и Апстракција из 1977. године су репрезентативна дела Вере Божичковић Поповић из њене зреле фазе, када доследно спроводи своје идеје на платну. На овим сликама те идеје су прави израз њеног унутрашњег бића и њених мисли.
Мићина дела ће остати савремена и актуелна још дуго времена. Остварио је не само уметнички него и морални знак распознавања на лицу нашег времена. Имамо све разлоге да застанемо пред овим сликама, да проверимо њихове истине, да се потражимо у њима.
