Породица Поповић сели се у Београд када је Мића имао четири године, где Мића завршава основну школу и гимназију.После Другог светског рата, 1946. године уписао се на Академију ликовних уметности у класи Недељка Гвозденовића, али већ исте године прелази у класу Ивана Табаковића.

Наредне године, у пролеће, студенти са Табаковићеве класе формирају Задарску групу. На јесен су због напуштања наставе избачени са Академије. Касније су сви враћени, изузев Миће Поповића, који наставља даље као слободан сликар. Године 1950. има своју прву самосталну изложбу у павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду, где у каталогу штампа свој програмски текст о сликарству, тачније, о савременој уметности. Године 1952. приређује изложбу Село Непричава у Музеју Вука и Доситеја. Тих година бави се и теоријом уметности и 1954. године издаје прву књигу из те области – Судари и хармоније. Следи изложба Од магле, од костију у Уметничком павиљону на Калемегдану, после које се нижу и многе друге изложбе у земљи и иностранству.

Крајем 50-их година слика своје прве енформел слике, које први пут излаже у Музеју примењених уметности у Београду 1960. године. Редовно излаже на Октобарском салону, а 1965. године приступа уметничком удружењу Лада. Шездесетих година, осим приређивања изложби, Мића добија и низ награда за сликарство. У то време почиње да се бави режијом и позориштем. Први дугометражни играни филм Човек из храстове шуме режира 1963. године. Две године касније, у Атељеу 212 режира комад Виктор или деца на власти. Затим следе филмови Рој, Камени деспот или једина могућност народне песме - Хасанагиница, Делије и Бурдуш.

У сликарству се опет враћа фигурацији и 1971. године у Салону Музеја савремене уметности приређује самосталну изложбу под називом Сликарство призора.

Године 1980. одлази у Америку са породицом, где путује по целом континенту. На Њујоршком државном универзитету у Олбанију, предаје цртање и сликање као гостујући професор. У међувремену постаје и редовни члан САНУ.

Поред бројних награда и признања, проглашен је за првог почасног грађанина Лознице 1989. године, када је отворена и његова Спомен збирка. Умро је у Београду 22. децембра 1996. године.